Stanojka je odrasla kao peta ćerka u porodici. Još od detinjstva osećala je da je „manje vredna“. Često je govorila da ima utisak da zauzima mesto koje joj ne pripada, da se bori za malo prostora i ljubavi. Imala je probleme sa samopouzdanjem i stalno se previše trudila da dokaže da zaslužuje da bude voljena.

Na radionicu je došla jer je osećala hroničan umor i osećaj praznine, kao da nikada nije dovoljno dobra. U radu se pokazalo da je njen otac, razočaran što nema sina, izgovorio rečenicu da je „dosta devojčica“ daćemo joj ime Stanojka, da stanu ženska deca i time na nju nesvesno preneo svoj bes i odbacivanje.

Kroz proces je mogla da vidi da nije ona ta koja nosi krivicu, već očevu nemoć.

Stanojka je prvi put izgovorila na radionici: „Ja imam pravo da budem. Ja sam dete koje donosi život, a ne očev bes.“

Posle radionice govorila je da oseća olakšanje u grudima i da joj je kao „skinuta težina sa ramena“.