Nikola, mladić iz sela kraj Dunava, došao je na radionicu jer je stalno osećao da ne zna ko je. Borio se sa anksioznošću, često je imao osećaj da „živi u tuđem životu“ i nije mogao da pronađe svoj put.

Ispostavilo se da je rođen tačno godinu dana posle smrti starijeg brata koji je imao isto ime. Porodica nikada nije otvoreno govorila o tome. Otac ga je često gledao sa tugom, a majka je ćutala.

Na radionici je izašla istina: Nikola je ceo život bio u senci „onog drugog Nikole“. Nije imao prostor da razvije svoj identitet.

U toku rada rasterećenje je došlo kada je izgovoreno: „Dragi brate ja te vidim, ali ja nisam ti. Ti imaš mesta u mom srcu oduvek i zauvek. Od danas ću da živim svoj život za sebe, a ne tvoj i za tebe.“

Posle radionice je rekao: „Prvi put osećam da imam dozvolu da živim. Kao da sam povratio pravo na sopstveni dah.“