Marija iz jednog sela u Šumadiji došla je jer je imala osećaj da je stalno sputana, kao da joj nešto „stoji u grlu“. Borila se sa gušenjem, imala je noćne more i jaku anksioznost.

U njenoj porodici se ćutalo o mnogo toga. Tokom radionice isplivala je tajna da je baka, dok je bila mlada, doživela nasilje o kojem nikada nije smela da govori. Ta trauma je ostala neizrečena, ali se prenosila kroz potomke.

Marija je nosila osećaj sramote koji nije bio njen. Tek kada je dala mesto baki i priznala njenu patnju, teret je počeo da se otpušta.

Reči koje smo iskoristili bile su: „Draga bako ja te vidim i vidim šta se desilo. Svih ovih godina nosila sam teret koji nije moj i sada ti ga vraćam, sa ljubavlju i poštovanjem…“

Nakon radionice, Marija je rekla da joj se disanje smirilo i da po prvi put oseća da ima snage da govori svojom punom snagom, a ne da ćuti i nosi tuđe terete.