Jovan, čovek iz Banata, osećao je da ga ceo život prati bes bez razloga. Često bi planuo, a zatim se osećao prazno i krivio sebe. Imao je stalne bolove u želucu i nesanicu.

Na radionici je otkriveno da je njegov deda, vojnik u Drugom svetskom ratu, poginuo mlad i ostavio porodicu u očaju. O njemu se nikad nije govorilo, samo se nosila tiha tuga. Jovan je, nesvesno, nosio njegovu neisplakanu bol i ratni bes.

Rasterećenje je došlo kada je izgovorio: „Deda, tvoje ratove ne mogu da vodim umesto tebe. Tvoja borba je završena. Ja sada živim svoj život u miru.“

Kasnije je rekao: „Kao da mi je prvi put neko ugasio unutrašnji rat. Osećam tišinu u stomaku.“