Jelena iz Beograda došla je na radionicu zbog straha za svoje dete. Njena ćerka imala je astmu, a Jelena je bila u stalnoj panici da bi mogla da je izgubi. Imala je i osećaj da se „nešto stalno ponavlja u njihovoj porodici“.

U toku samog rada, isplivala je priča o seriji smrti najstarije dece u svakoj generaciji. Jelena je to osećala kao neku vrstu porodične kletve. Nosila je stalnu napetost, nesanicu i krivicu.

Kroz rad je došla do davnog događaja – njeni preci iz Šumadije sakrili su sveštenika u vreme turskih progona, a nakon oslobođenja sveštenik je rekao: „Najstarije dete uvek će čuvati porodicu.“

Rečenica koja je bila blagoslov vremenom je u porodici postala nesvesna pretnja.

Razrešenje je došlo kroz izgovaranje onoga što je važno: „Moja ćerka živi i čuva porodicu svojom snagom, a ne svojom smrću.“

Jelena je nakon toga govorila da je po prvi put posle dugo vremena osetila da može da diše bez stega i da njeno dete nije „osuđeno“.